Ko još puši konzumerizam?

Redovna, ni po čemu neuobičajna subota. Planiram šta da radim danas, a trčanje i gledanje u sunce kraj jezera sam već obavio. Instagram ljudi bi mi pozavidjeli. Nisam morao da snimam sebe dok to radim, da režem video, da dodajem izlizanu muziku na ril koju obično niko drugačije i ne bi čuo sem u tih 15 sekundi na rilu. Meni se jebe za to, mada vjerovatno u toj rabo­ti ima materijalne zarade.

Razmišljam šta da radim danas. Kako opravdati postojanje i osjetiti se korisnim, kao da je to nešto što se mora uraditi. Kao da je nadnica za okopane dunume zemlje. Čudni smo mi ljudi. Kada treba da se opustimo i kažemo da je danas dan za odmor, mi nađemo potrebu da napišemo listu stvari koje moramo da završimo, jer inače ih ne završavamo u toku sedmice. Pa da li smo mi normalni? I ja se pitam, jer sam danas isto tako gledao u svoj kožni notes i razmišljao kojim mrljama obaveza da uprljam snježnu bjelinu tog papira. Možda taj čist papir upravo treba da bude smirenje, a ne da se smirenje i validacija egzistencije traže u tome koliko sam poslova i poslića uradio na dan odmora.

Jasno je da svaka subota jeste mnogima praznovanje demona konzumerizma. Kul je, kad imaš pare valjda, da tako šetaš po radnjama i ubjeđuješ sebe da ti neke stvari trebaju. Ja to radim, mene smiruje. Ali do sada se nisam pitao odakle potiče ta potreba. Ne kažem da sam ja danas imao otkrovenje da to ne treba da radim, ali jesam zagrebao površinu pitanja na koje treba da se odgovori. Konkretan primjer iz današnjeg dana jeste da sam bio u redovnoj kupovini namirnica i nakon toga osjetio potrebu da svog partnera pošaljem u drugu radnju po dodatne namirnice za lazanje dok ja idem da pogledam radnju koja prodaje smeće. Ne pretjerujem, to je radnja koja brendira prisilno proizvedenu kinesku robu i prava je mala svaštarnica. Ja sam ipak odlučio da idem i da vidim šta tamo ima, naravno bez da mi nešto konkretno treba. Prošetao sam radnjom, ustanovio da je kvalitet proizvoda nizak kao nivo kritičkog razmišljanja ljudi danas i izašao iz radnje. Prvi put bez kupovine.

Da li je ovo dan za lično slavlje, nisam siguran. Ono u šta sam siguran jeste da sam zasada umirio tog demona konzumerizma i ne kupujući ništa, jasno mu poručio: puši kurac, stari.